Str 061 Teta Vana

Teta Vana

Moja teta Vana, kršćena Ivanica, bila je najstarije dite moje babe Kate Mlinarice i dida Ante Konta. Rodila se je na osan desetoga 1906. Udala se je, izgleda, puno kasno (1938. ili početkon 1939.) za udovca Krstu Govića Glavanova, rođaka moga oca Bože. Roditelji jednoga i drugoga bili su brat (Tomanica) i sestra (Matija). Tetak Krste ima je iz braka s prvon ženon ćere Zorku, Tonku (mater Venca i Branka Prebande u San Pedru) i Nediljku (pokopanu u našemu grebu jerbo su joj moji roditelji bili zahvalni za cili trud koji ja podnila za nas), i sina Antu (Alena Šare otac). Nediljka je umrla 1995., u svojoj šezdeset i petoj godini. I ona je nikoliko godin radila na Ražinami, a kad je teta išla u Australiju, ostala je sama i počela je još više piti.

Teta Vana je tetku rodila još troje dice: Svetinku, Krstu i Vicu, koji se vratija iz Australije nakon većega dobitka na lutriji i mlad u Krapnu umra. I njegov je problem bilo piće. Obitelj je živila u kući u koju se ulazilo iz Klementova i Baričina dvora, kroz jedan uski mračni i vlažni tunel uz konobu, di sunčeve zrake niti usrid lita ne probiju. Na kraju su bile drvene uske skale, koje su se raspadale i dovele bi te na prvi pod. Tute je bila prostorija manja od deset metrov kvadratnih di se spavalo. Jedan priko drugoga. Iz te prostorije išlo se na taracu nasuprot koje je odma bila Mićina škola. Druge, uske i strme skale vodile su na gornji pod, na isto tako mali šufit, di je bija komin i di bi se kuvalo i zimi stalo. Dim je vazda griza za oči.

Voditi kućanstvo s toliko dicev i mužon koji je ima dvi live ruke i nikad se nije spotija, komu je svaka druga rič bila: „Ajmo reći”, još uz to i polje, bija je veliki menadžerski podhvat moje tete. Je da su joj pastorke puno pomagale, ali posla je bilo priko glave, od jutra do mraka. Najstarija pastorka Zorka išla je u Split i tamo se zaposlila u bolnici. Ante, koga su zvali Klipe, počeja je – dočin su se Ražine (TLM) otvorile – učiti zanat za električara. Tetak Krste se isto zaposlija ka manoval na Ražinami, pa je jedna stalna plata u ono vrime za obitelj značila puno. Tonka (nadimak Pauk) i Nediljka, koju su zvali Marula – šta ona nije baš volila čuti – odile su u žurnatu. Prije 1950. počeli su ziđati novu kuću pokrivenu pločon od pituna – u Krapnu se reklo taracu – na istoj ulici, ali malo dalje od stare, odma nasuprot Runjinih (Joso Runjin će malo kasnije oženiti konšijinicu Tonku), Banatinih, Mišulovih, Lugarovih i Krcijarovih. Ta taraca, u kojoj bi i ja spava kad bi liti doša sam iz Rike u Krapan, danas je Krstina. On je potpuno preuredija i nadogradija.

Jedno lito su mi mater i otac dali Trumanova jaja (žumanjak u prahu) da odnesen sobon u Krapan. Teta Vana je od njih jedanput napravila večeru za sve u kući, a ja san joj prigovorija da san to donija samo za se. Nasmijala se i blago me ukorila: „Vidi ti njega, a koji te rȃni svaki dan?” I danas me je sram kad se sitin toga.

Ne znan kako bi moja mater uspila nas dicu uzgojiti i polje raditi da nije bilo pomoći moje tete i njezinh pastorak. Tonka je radila ka makina.

Kad bi mater išla na more prati robu ili doniti vode ili u vrta ubrati zelenja, one bi nas čuvale i gledale. Svi poljski radovi ne bi se mogli obaviti brez njih.Teta je bila tata-mata, u sve se tendila: od polja do napraviti vino (staviti pravu miru bocufita), šašiti budante i košuljice za svu dicu, prikrajati robu za pastorke, strići i klati ovce i janjce ka pravi bikar, činiti sapun, ići u Leskovac, za proviriti ali je rodice Rose budući muž Pere iz prave, čestite familije. Bila je dobroćudna i znala je gospodariti s malo novca šta bi se u kuću donilo. Uspilo joj je kupiti još jednu kuću od Durinih, odma ispod Kapelice.

Kad smo se priselili na Šušak, nosila bi u grad za nas Rošu na „Pelješac” demejanu vina, bocu ulja ili lipoga mesa od boka za juhu, koje je u no vrime imalo potpuno drugi ukus nego danas. Rošo je bija fogišta na tomu putničko-teretnomu brodu koji je vozija od Rike do Kotora i nazad. Takava je uvik Šibenik, oklen mu je do Rike tribalo dan i noć.

Teta Vana nije odila: ona je letila, lebdila nad zemljon. Vazda lagano obučena, zimi i liti, u pokretu. Vazda dobre volje, sve je s lakoćon imala pod kontrolon.

Jerbo je u Krapnu ostala sama, sin Krste je doveja u Australiju, di se nije dobro ćutila i lepila je za Krapnon. „Ja ću doma”, vazda bi govorila. Kad je postala skroz dementna, sin je vratija u Krapan u dvanestomu 1988. Godinu poslin toga je žakosna umrla. Tu godinu dan se o njoj brinila nevista Svetinka, Alenova mater. Ona mi je rekla da teta nije znala za se, da je vidila jedan put isprid Svetinkine kuće motiku i da je uzela u ruke da će kopati. Jedina osoba koju je poznala bija je moj otac. Kad ga je vidila, radost joj je ozarila obraz i samo je rekla: „Vidi moga gospodara!“

Bilo je lito 1950. kad san prve školske praznike proveja u Krapnu kod tete Vane. Tetak je ka obično bija u toverni na Velikoj Loži, na tramuntanu od rođaka Jadrana kuće. Večera je bila skuvana, a njega još nema. Teta me je poslala po njega, neka dođe doma isti. Naša san ga u toverni i reka mu šta mi je teta upelila. Ni mu se žurilo, pa me je nuka neka se napijen iz čaše vina. Popija san dva-tri guclja i već san se puten iz toverne do tete nekako čudno ćutija. Udrilo mi je u ćivericu, prvi put u životu san bija napinjut.