Razlika između inačica stranice »Str 025 Poslin ženidbe i rat«

Izvor: Dalmatinski internetski libar
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
mNo edit summary
mNo edit summary
 
Redak 1: Redak 1:
Poslin ženidbe i rat<br>
'''Poslin ženidbe i rat'''<br>
<br>
<br>



Posljednja izmjena, načinjena 8. studenoga 2021. u 03:57

Poslin ženidbe i rat

Moji roditelji bili su radišni, osnovali su familju: ja san prvi doša na svit, a za manon sestra Ivanica (Ivanka) 1943. Radili su svoje zemlje, koje je otac naslidija: Podublje (Potsdam[1]), Konašnju i Kranjaču u Grevcima[2]. Tamo smo imali loze, smokve i koju maslinu. Među loz se nekad sijalo i malo žita. U Krapnu je bija mali vrta (po naš, po Ćirilov) u komu je i zimi resla broskva, rašćik, zelje, a u proliće bob. Zemlja u krapljanskin vrtlima i u Grnju nidi nije deblja od rogušve, pa je sve to izgledalo jadno i od toga se nije moglo naisti. Ako bi bilo osmuklja, boba, rȉge, ripe (najviše iz polja), kupljenih kumprilov, onda bi to zelenje bilo ukusnije. Kumprile, kupus i kukuruz dovozili su brodima iz zadarskih školjev i okolice. Oni koji je ima novac, kupija bi. Kumpril je bija luksuz. Krapljanke su uvik kuvale zelenje „na hrst” (al dente): kuželj-dva i diži s vatre. Cidine od kuvanja bi se pile. Znali smo se otimati za nje. Isto tako smo se otimali za zagorinu – koja bi se uvatila za dno teće ili glinenoga lonca kad bi se kuva brudet ili pura – ako ne bi puno zagorilo.

Moji nisu imali puno zemlje, pa su ka kmetovi unajmili jednu dijanicu u Blatu od Šibenčanov i sijali žito pa urod dilili s vlasnikon – polak njemu, polak mojiman. Isto tako su se i podobligali i s Reljon u Krapnu; prihod od polja dilija se na polak.

Kad san se ja rodija, mater je imala obilato mlika, pa je dojila i Boženu Poluševu, Branka Tudića (suvlasnika Zlatne ribice) ženu. U njih, Poluševih, često je radila i pomagala u kući. Otac je i dalje odija na tunju, na tratu, s kumon Anton Kalaisevin na kukulj, u Šibeniku u luki (kad bi ga dopalo) krca bi u brodove grbun iz Siverića i crvenu zemlju (boksit). Iz vagonov je tribalo škipon i motikon priniti crvenu zemlju u male vagonete, p’onda bi ih se brodskon dizalicon dizalo i skrićalo u štivu broda.

U drugoj polovici 1941. (nakon šta je u četvrtomu misecu počeja rat) ili početkon 1942. bilo je već potopljenih brodov. Jedan je bija pod Zlarinon, a drugi u šibenskom Zatonu.

Frane Tanfara Kokota, koji je u Krapnu bija jedna vrsta samoukog osteopata[3], previja je ranjene, pa i talijanske karabinjere koji su bili stacionirani u Mojsteru u Krapnu, jerbo je Pavelić da hrvatsku obalu i otoke Italiji. Kokota je namišća iščašene zglobove i slomljene kosti, ličija je ljude i travami. Ta je umića, izgleda, steka iz jedne debele medicinske knjige, koju su mu Talijanci u Zadru uzeli i zatvorili ga, jer da se bavi ličenjen, a nije likar. Uz ti libar o medicini izgleda da je dosta naučija i od Sikara, koji je isto bija samo- uki vidar. Kokota se rano bacija na ronjenje, ima je svoju makinu. On je bija tetak moje matere; Ante Nanina sestra Luce udala se za Kokotu. Tako smo bili šnjiman u rodu, pa je moj otac učija i naučija roniti kod Kokote.

Moj otac je počeja pomalo roniti kad je Kokota gradija svoju kuću, takoreći u moru, na Buti. Poslin je radija na potopljenomu brodu pod Zlarinon. 1943./44. s Ćirilon je gradija dija porta od Drage prema Šipadu, u gradu. Za vrime rata, u četvrtomu misecu 1941. Talijanci su okupirali Dalmaciju, četnici su bili u Zablaću, mlađi Krapljani su išli u partizane, a lokalni simpatizeri uključivali su se po potribi na prebacivanje spize, municije, pošte iz Visa (koga su saveznici kontrolirali) na Žirje, a otlen Krapljani, a bome i Primošćenci, u Primošćen, Grebašćicu, Mirin, Jesenove. Ranjene partizane vozili bi iston vezon na Vis. Isto je tako puno svita priko Visa i Barija bilo pibačeno u Egipat, u El Shatt, di ih je puno umrlo, pa su tamo i pokopani. Otac bi se u ratu uvatija posla koji bi mu prilika ponudila. Osin ronjenja prid kraj rata radija je na još jednomu potopljenomu brodu u Zadru. Potopila ga je engleska avijacija bombami. Bija je i s Vicon Kalebovin na spugami, pa je ton prilikon kupija paški sir, koji me spasija od teškoga proliva, koji me puno mučija i bija opasan. Otac je isto tako bija učesnik u akcijami između Visa i kopna. Liti 1942. Talijanci su ga uvatili i s
drugima skupili na Malomu portu i pritili da će ih striljati. Bila je večer, mrak, pa se neopažen kala u more, otpliva dalje do mula ispred Pišćevih, izaša na kraj i njinjovon ulicon do raskrižja, pa priko Šomića do našega dvora, di se sakrija ispod drv i mogoruša. Tražili su ga, ali ga nisu našli.

Dok su Talijanci bili u Krapnu, Ingleži bi se zalitali avionima pa bi bumbardirali Šibenik. Tako su, na primjer, srušili staru vijećnicu nasuprot katedrale. Na devetnest trećega 1944. ubili su Krapljanina Ivana Curavića, sina Srećka, koji je bija mornar na brodu Frane Jurića kod mula Krka, u Šibeniku. Naručito opasni bili su četnici, koji su na Dvanjki zaklali dosta ljudi, Krapljanov i Primošćenac. Na tomu školju je spomen-ploča. Ali svit govori da su i Krapljani partizani ubijali svoj svit, iz ko zna koga razloga.

Jedan put su Ingleži nadlitali Krapan – mater mi kaže da san ima tri-četiri godine i da san bija na ulici isprid kuće – da su pikirali, iznenada se pojavili i mitraljezima pucali po vrtlima isprid kuće i po Mugradu. Mater je često spominjala da san u tom trenu zabeštima boga. I dan-danas se prenen i pristrašeno, šokirano reagiran ako nešto iza mene iznenada pukne, pade uz veliku buku ili slično. Pravi napad na moje živce. Ima berlavih ljudi koji se ceru kad opazu moju pristrašenu reakciju. Uvik se pitan ima li to veze s onin napadon Ingležov?

Izgleda po vomu šta pišen da su Bože i Marija uvik nalazili niki plaćeni posa, ali stvarnost je bila daleko od toga. Godina je duga, ima 365 dan i samo stalni posa, s platon na kraju šetemane ili miseca, moga je osigurati kakvo-takvo preživljavanje. Nije se moglo kupiti skoro ništa novoga za obući, gladni su bili vaik, ritko kad siti, smok i mrsno si nisu mogli priuštiti. Nekad je obrok zna biti samo bokun suhoga kruva usupan u bevandu. Prisiljen gladon, moj otac je jednon prilikon šakreto popražija za se orza, još vrućega stavija ga je u žep i pomalo zoba. Mater ga je zalotila[4] (in flagranti uhvatila) po mrlisu praženoga orza. Ali je ostatak podilija šnjon, nije ostalo zapisano u librima.

U Krapnu se uvik pomagalo jedan drugomu kad je tribalo obaviti veći posa: trganje, jubrenje, kopanje, češanje maslin, branje smokav. Trgalo se tako u nas, bilo je pe’-šest pomoćnikov, svojta, kumovi, kume. Za večeru je otac skuva veliku teću punu pašte, biži i fažola sa suhin prasećin nogami. Tek kad je spizu priprema na sto, vidija je da plivaju kuvani crvi po vrhu. Uzeja je crvene paprike u prahu i obilato posuja po hrani. Svi su se naili i niko nije ništa opazija. U no vrime nije bilo pijatov za svakoga. Teću sa spizon bi se stavilo nasrid stola, čeljad bi sidila okolo teće, svak sa svojon drvenon ili poslin aluminijskon zlicon i grabija bi samo isprid sebe iz teće. Lipo redon. Gledalo se i znalo da te se prati, pa nikomu ne bi palo na pamet da se jagmi ili se maši isprid drugoga. Pilo se je iz drvene bukare ili većega pota, jedan za drugin, gucalj po gucalj, samo vino, cilo, polovnik ili manje-više raslavljeno, jerbo dobre, briste i čare vode u Krapnu nije bilo.


  1. grad u Njemačkoj; doslovni prijevod bio bi upravo ‘ispod duba’, ‘pod dubom’ (Podublje)
  2. Grevca – prastari naziv za Grebašćicu
  3. vidar kostiju
  4. zalotiti (slov.) – uhvatiti na djelu